Nekad nam se čini da u svom okruženju radimo neke stvari koje drugi ne rade, ili na način na koji ih drugi ne rade. Onda, kada iz bilo kog razloga promenimo svoje okruženje, bilo poslovno, bilo društveno, zapazimo da postoje ljudi koji mnogo toga rade kao mi ili na način na koji i mi to radimo.

Postavlja se pitanje, zašto smo se prethodno našli među ljudima kojima „ne pripadamo“?

Zbog vaspitanja, uslova sredine, samog osnovnog tipa ličnosti, vrlo determinisano se pozicioniramo u neki prostor i među neke ljude. To važi i za posao, i za druženje i za izbor partnera.

Kako je oblast tekstova koje pišem vezana za psihološko-poslovne aspekte, osvrnuću se na taj deo, ali i sva druga pozicioniranja idu iz istog ili sličnog modela.

U nekom poslovnom okruženju možemo da se ne osećamo prijatno ili da vidimo da ne ostvarujemo svoje potencijale. Čini mi se, da se u tom slučaju ljudi često žale na uslove, na kolege, rukovodstvo. Nekad direktno i saopštavaju te svoje pritužbe, neslaganja, a oni bivaju ili neprihvaćeni, ili svesno prihvaćeni, ali se suštinski ne rešavaju problemi vezani za to.

Racionalno gledano, te pritužbe su često osnovane i korektne, ali da li to nešto pomaže pojedincu koji je nezadovoljan? Da li će se promeniti činioci koji izazivaju nezadovoljstvo? Vrlo teško i vrlo retko.

Ako takav prostor (organizaciju, posao…) u kome se osećamo nezadovoljno, napustimo iz pozicije ljutnje (narodski „sa gorčinom u duši“) onda nam se kao po pravilu dešava da u sledećem prostoru (poslu…) nailazimo na slične ljude, slične situacije i sličnu atmosferu prethodnoj.

Koji je onda način da pojedinac reši taj problem? Jedini način je da pojedinac prvo osvesti razloge zašto se pozicionirao na tom mestu i zašto se pozicionira tako da mu se dešavaju stvari koje mu izazivaju nezadovoljstvo. Nakon toga, treba da relaksira svoje odnose u organizaciji. Kada pojedinac prihvati situaciju takvom kakva je, kada prihvati da su ti ljudi oko njega takvi kakvi su, i da je on sada tu zato što samo trenutno mora tako (bilo egzistencijalno bili iz drugog razloga), onda se smanjuje i tenzija u samom pojedinicu. Koliko god i neverovatno da izgledalo, kad nemamo u sebi negativan stav prema nekome, kada realno gledamo na tu osobu sa svim manama i vrlinama, odnos i te osobe prema nama počinje da se menja. Ovo ne znači da se ta osoba dubinski promenila, već se zbog promene našeg pogleda na nju menja i naš odnos i postaje relaksiraniji. Nakon toga, smanjenje tenzije i relaksiranje odnosa, kao po praviliu izazivaju da se čoveku otvore nove, bolje i zrelije mogućnosti.

„Ništa ne možemo da promenimo dok to ne prihvatimo. Osuđivanje ne oslobađa već ugnjetava.“

Karl Gustav Jung

Kako neki životni aspekti ne mogu da čekaju, za preživljavanje, funkcionisanje porodice…, su nam potrebna materijalana sredstva, onda ima situacija kada su ljudi, na neki način primorani da ostaju i na mestima gde ne mogu da ostvare sebe i svoje potencijale. Ovo može da se razume kada je kratkoročno, ali kada je dugorčno, onda je to pre svega podsvesna odluka tog pojedinca da ostaje na tom mestu. I često se mogu čuti razne racionalizacije tipa ’pa eto mora’, ’nema drugo, šta će’ i njima slične, a u stvari uzrok je strah od promene. Koren je pre svega u vaspitanju i nekim navikama koje se i godinama prenose u jednom društvu (ono što se naziva kolektivno nesvesno), a za svakog pojedinca su individualne konkretne situacije koje su dovele do toga. Zato se i u ozbiljnoj psihoterapeutskoj praksi na takav način pristupa svakom pojedincu.

Zadovoljniji i zreliji ljudi pružaju mnogo bolje rezultate što se tiče i kvaliteta i kvantiteta. Normalno, može se postaviti pitanje ili se navesti primeri i onih nezadovoljnih i nezrelih koji postižu rezultate u poslu. Takav uspeh nastaje iz mehanizma nadkompenzacije ili nadomešćivanja nečeg drugog što nisu zadovoljili u svom životu. Vrlo često je to i ostvarivanje nečijih tuđih snova, koji se dubljom analizom obično svode na roditeljske snove. Osećaj ispunjenosti zbog takvih uspeha traje kratko i neprestano se juri i žuri za novim uspesima. Zreo i zadovoljan čovek ne radi zbog uspeha i novca, oni bivaju posledica kvalitetnog rada koji je posledica ostvarenja ličnih želja. Zreo i zadovoljan čovek je prepoznao svoju bazičnu ulogu.

Kako je čovek društveno biće i kako se često udružuje za obavljanje poslova, postavlja se pitanje sukoba lične želje i želja drugih, ma gde da su u lancu hijerarhije u organizaciji.

Zreo čovek će pre svega da izabere takav prostor, odnosno takvu organizaciju gde biva u dovoljno dobrom odnosu sa drugima. U zdravim organizacijama se prihvataju različitosti i razume se potreba za ljudima sa različitim stilovima rada i razmišljanja. Različitosti su potrebne za donošenje kvalitetnih odluka, odnosno odluka koje će doneti kratkoročnu i dugoročnu, i efektivnost i efikasnost. U zdravim organizacijama se zna da svako dođe na red da ostvaruje svoje interese i želje a kada se „zavrti krug“ i svako ostvari svoje interese, u organizaciji se stvara međusobno poverenje.

Za ostvarivanje zadovoljstva u poslovnom aspektu života potrebno je lično osvešćivanje, a ono podrazumeva i analizu prošlosti. Analiza prošlosti treba da koristi da izvučemo pouke i krenemo napred, a ne za, narodski rečeno, ’plakanje nad lošom sudbinom’.

Uz želju da što više ljudi postane zadovoljnije svojim poslovnim životom i da ostvare svoje duboke želje i potencijale, završio bih tekst sa izuzetnom mišlju jednog od najboljih psihoterapeuta današnjice i odličnog pisca:

„Pre ili kasnije potrebno je izgubiti nadu u bolju prošlost“. Irvin Jalom

Goran Ljubisavljević